Aktuelno - Regija

Analiza slučaja: Sudovi u Srbiji u službi abolicije države

Fond za humanitarno pravo je predočio da je Vrhovni kasacioni sud Republike Srbije (VKS), odlučujući po reviziji, ukinuo pravnosnažnu presudu kojom je Republika Srbija obavezana da isplati naknadu štete Enesu Bogiloviću i Mušanu Džebu, zbog mučenja i nečovečnog postupanja koje su nad njima sprovodili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP) za vreme njihovog zatočeništva u logoru Šljivovica kod Bajine Bašte 1995. godine. Postupak koji traje više od osam godina vraćen je na suđenje ispočetka, a Fond za humanitarno pravo (FHP), koji Bogilovića i Džeba zastupa u ovom predmetu, smatra da je odluka najvišeg suda u Srbiji da presudu ukine jasan dokaz o nameri sudskih vlasti da aboliraju državu za gruba kršenja zakona i međunarodnog prava, koja su njeni službenici činili tokom 1990-ih. 

- Činjenice slučaja -

Bogilović i Džebo dvojica su od gotovo 800 Bošnjaka, muškaraca i dečaka koji su nakon pada Srebrenice i Žepe, krajem jula i početkom avgusta 1995. godine, bežeći od snaga bosanskih Srba preplivali reku Drinu i prešli na teritoriju Srbije u nadi da će se preko teritorije Srbije prebaciti u treće zemlje. Odmah po prelasku granice predali su se pripadnicima tadašnje Vojske Jugoslavije (VJ), koji su ih pretresli, legitimisali i popisali, a zatim sproveli u novooformljeni „prihvatni centar” u nekadašnjim barakama preduzeća „Planum“ u blizini Bajine Bašte. Ovaj centar imao je sve karakteristike klasičnog zarobljeničkog logora (što su konstatovali i predstavnici Državne komisije BiH za traženje nestalih osoba kada su ga posetili), a njegovi „korisnici” držani su pod jakim obezbeđenjem pripadnika MUP-a i u uslovima koji su u svakom pogledu bili ispod nivoa ljudskog dostojanstva – spavali su na betonskom podu, dobijali jedva dovoljno hrane, a osnovnu higijenu su jedva mogli da održavaju. Svi su bili svakodnevno izloženi psihofizičkom zlostavljanju i nečovečnom postupanju od strane policajaca, a zabeleženi su i slučajevi seksualnog zlostavljanja. Mnogim zatočenicima nanete su ozbiljne fizičke povrede čije posledice osećaju i danas, a najmanje dvojica Bošnjaka su izgubila život u ovom logoru.


- Tok postupka -

FHP je u novembru 2007. u ime Bogilovića i Džeba podneo tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije, na osnovu odgovornosti države za nezakonite radnje njenih službenika kojima su Bogiloviću i Džebu pričinjeni fizički i duševni bol, strah i povređeni njihova sloboda i dostojanstvo. Pred sudom su, pored tužilaca, saslušani svedoci koje je predložio zastupnik države (dva policajca koja su bila raspoređena u Šljivovici, kao i dva lekara i jedna medicinska sestra koji su pregledali logoraše). Svi su oni negirali da je bilo ikakve torture nad Bošnjacima, tvrdili da se sa njima nije postupalo kao sa zatočenicima već kao sa izbeglicama, a uslove u Šljivovici su opisali kao oskudne, ali prihvatljive. Prvi osnovni sud u Beogradu je odlučio da pokloni veru ovim iskazima, u potpunosti i paušalno ignorišući opširne navode Bogilovića i Džeba o mučenju i ponižavanju koje su pretrpeli, pa je doneo presudu kojom je odbio njihove tužbene zahteve.
Ovu presudu je, međutim, ukinuo Apelacioni sud u Beogradu februara 2012. godine, našavši da prvostepeni sud nije van svake sumnje utvrdio da torture nije bilo, te mu je predmet vraćen na ponovno suđenje. Prvostepenom sudu je naloženo da još jednom ispita navode o torturi, ali i da obavi sudsko-medicinsko veštačenje, kako bi se utvrdilo kakve zdravstvene posledice i u kom obimu je vreme provedeno u Šljivovici ostavilo na Bogilovića i Džeba.
Prvi osnovni sud u Beogradu je ponovio suđenje, ali uprkos naredbi višeg suda nije odredio medicinsko veštačenje tužilaca, pa je u junu 2012. doneo istovetnu presudu i ponovo odbio tužbene zahteve. Po ponovno izjavljenoj žalbi, Veće Apelacionog suda nije iznova predmet vratilo prvostepenom sudu, već je održalo glavnu raspravu i odredilo medicinsko veštačenje Bogilovića i Džeba. Sudski veštak neuropsihijatar utvrdio je da su obojica tokom celokupnog vremena provedenog u Šljivovici doživljavali strah za život visokog intenziteta, a da danas imaju brojne fizičke i psihičke traume koje su trajnog karaktera, te da će njihovo lečenje trajati do kraja njihovih života. Uzevši ove nalaze u obzir i ponovo preispitavši sva svedočenja, Apelacioni sud je na kraju doneo presudu kojom je utvrdio da su tužioci pretrpeli „težak oblik zlostavljanja i nečovečnog postupanja, da ono što su preživeli predstavlja najteže patnje koje pojedinac može pretrpeti, a da se s druge strane ponašanje čuvara teško može oceniti kao dostojno pojedinca“. Iako je ocenio da je deo njihovih zahteva zbog protoka vremena zastareo, Sud je naložio državi da Bogiloviću i Džebu isplati naknadu štete u iznosu od po 300.000 dinara.

- Odluka Vrhovnog kasacionog suda – namera zaštite države jača i od činjenica i od prava -

Na ovu pravnosnažno donetu presudu zakonski zastupnik Republike Srbije uložio je reviziju VKS-u u avgustu 2014. godine. Advokat FHP-a primio je odluku po reviziji krajem marta ove godine, gotovo godinu dana nakon što je ona doneta (kao datum na rešenju upisan je 2. april 2015. godine). Presuda Apelacionog suda je ukinuta, a ovom sudu je naloženo da ponovo izvede sve dokaze i iznova utvrdi činjenično stanje. 
VKS je našao da je Apelacioni sud zasnovao svoju odluku na iskazima tužioca i Državne komisije BiH za traženje nestalih osoba, a da nije cenio iskaze drugih svedoka i izveštaje o posetama delegata Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK) Šljivovici, odnosno činjenicu da „u tim izveštajima nema konstatacija o sprovođenju torture”. Ovaj nalaz je u direktnoj suprotnosti sa lako utvrdivom činjenicom – Apelacioni sud jeste cenio iskaze drugih svedoka (mahom osoba koje su radile u logoru kao medicinsko osoblje ili obezbeđenje) i našao da su njihova saznanja samo posredna, jer nisu sve vreme boravili u logoru (str. 3-4). Takođe, Apelacioni sud je koristio izveštaje MKCK kako bi dokazao da su tužioci boravili u logoru, što je uostalom u skladu sa mandatom MKCK. 
VKS je zatim osporio izveštaj Državne komisije BiH za traženje nestalih osoba, na osnovu toga što je sačinjen „preko dva odnosno preko četiri meseca po izlasku tužioca iz prihvatnog centra“, ne navodeći od kakvog je uticaja protok vremena imao na dokaznu vrednost izveštaja. 
Konačno, VKS je zaključio da se u presudi Apelacionog suda „ne navodi kojim su to oblicima mučenja bili izloženi tužioci i koje su to radnje koje se mogu okvalifikovati kao nečovečno postupanje, odnosno zlostavljanje budući da su tužioci naveli mnoge radnje fizičkog i psihičkog maltretiranja, kao i loše smeštajne uslove, pa je i dalje ostalo nerazjašnjeno da li su ili ne tužioci bili izloženi zlostavljanju i nečovečnom postupanju, te da li je takvo ponašanje na njih ostavilo štetne posledice“. S jedne strane, VKS je osporio činjenični zaključak Apelacionog suda („da li su ili ne tužioci bili izloženi zlostavljanju i nečovečnom postupanju“), što odgovara ostalim zaključcima VKS. Međutim, VKS osporava drugostepenu presudu i u pogledu primene prava, odnosno kvalifikacije zlostavljanja. Naime, VKS ističe da se u odluci Apelacionog suda ne navodi o kojim „oblicima mučenja“ je reč i koje se radnje mogu kvalifikovati kao nečovečno postupanje, mada je Apelacioni sud na nekoliko strana u presudi izneo relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa povredom člana 3 (zabrana mučenja) i primenio je na činjenice slučaja.

- Epilog -

Ponavljanje postupka i izvođenje istih dokaza po četvrti put ne samo da je neekonomično, već se ovakvom odlukom daje nova (četvrta po redu) mogućnost zastupnicima države da dokaze osporavaju (za šta su imali više nego dovoljno prilike u prethodnom postupku). Postupak se na taj način dalje odugovlači, što već predstavlja ozbiljno kršenje prava žrtava na brzo, efikasno i pravično suđenje. S druge strane, iz teksta obrazloženja odluke VKS može se naslutiti i to da, uprkos svim izvedenim dokazima u dosadašnjem postupku, VKS ima sasvim drugačiji pogled na činjenično stanje od Apelacionog suda, odnosno jasno izgrađen stav o dešavanjima u Šljivovici, te da ova odluka predstavlja svojevrstan nalog Apelacionom sudu da ovaj put potpuno drugačije presudi.
Apelacioni sud je 19. maja održao novo ročište, na kom ni advokat tužilaca Bogilovića i Džeba, kao ni zastupnik Republike Srbije nisu podneli nijedan novi dokazni predlog, što pokazuje da su čak i strane u sporu saglasne da je činjenično stanje dovoljno razjašnjeno. Apelacioni sud stoga nije imao drugog izbora nego da zaključi glavnu raspravu, pa se u narednom periodu očekuje nova presuda.

- Odluka VKS dostupna zastupnicima države, ali ne i žrtvama -

Dostavljanje odluke VKS-a advokatu FHP-a godinu dana nakon što je VKS doneo ovu odluku možda bi se moglo pripisati tromosti i lošoj administraciji sudskog sistema u Srbiji da FHP pomenutu odluku VKS-a već nije dobio kroz jedan drugi predmet pred Evropskim sudom u decembru 2015. godine. Naime, ova odluka našla se među prilozima u dopisu države Srbije Evropskom sudu za ljudska prava u novembru prošle godine, u postupku koji su pokrenuli bivši zatočenici Šljivovice i Mitrovog Polja (drugog istovrsnog logora kraj Aleksandrovca) protiv Republike Srbije, zbog odbijanja nadležnih organa da pokrenu sveobuhvatnu i efikasnu istragu navoda o njihovom zlostavljanju tokom boravka u ovim logorima. FHP ocenjuje kao neprihvatljivo ponašanje najviših sudskih vlasti koje, s jedne strane, skoro godinu dana odugovlače sa dostavljanjem odluke Bogiloviću i Džebi – strankama u parničnom postupku u Srbiji, ali zato efikasno i bez zastoja istu odluku dostavljaju braniocu državnih interesa pred Evropskim sudom.

- Izjava sudije Vrhovnog kasacionog suda -

Da postoji tendencija da se država (i državni budžet) zaštiti od plaćanja naknade štete, ukazuju i izjave istaknutih predstavnika srpskog pravosuđa. U okviru javne rasprave o Nacrtu Građanskog zakonika, održane 5. novembra 2015. godine u Apelacionom sudu u Beogradu, sudija i predsednik Građanskog odeljenja VKS-a Predrag Trifunović, komentarišući kao preopšte odredbe novog Nacrta zakona o odgovornosti države za štetu, okarakterisao je kao „težak problem” veliki broj predmeta za naknadu štete protiv države, ali je ukazao i da se VKS i sada trudi da dosuđivanje naknade štete bude u što manjem obimu. Prema rečima g. Trifunovića, „[m]i smo se borili koliko smo bili kadri da ne dosuđujemo naknade kada je u pitanju pogrešno tumačenje prava. Pitanje je vrlo delikatno i to vodi ogromnom broju sporova protiv države, a i sada ih je previše”. 

video snimak izlaganja sudije Trifunovića možete videti ovde https://www.youtube.com/watch?v=F_1UUJWIo88&feature=youtu.be

http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2014/03/materijalne_reparacije_za_povrede_ljudskih_prava_u_proslosti.pdf

 

Zanima vas i ovo?