Mahala - Kolumne

Srđan Dragojević: Politika ne treba da bude začin

Srpska premijera novog domaćeg filma „Atomski zdesna”, prema scenariju i u režiji SrÄ‘ana Dragojevića, biće održana 9. aprila u Velikoj dvorani „Sava centra ” u Beogradu.

 

„Ništa na ovom svetu nije besplatno, osim sira u mišolovci”, kaže jedan od junaka Dragojevićevog filma, menadžer prodaje, gledajući porodice iz svih krajeva bivše SFRJ koje su došle na letovanje u odmaralište na Jadranu. To letovanje je besplatno uz uslov da prisustvuju promociji prodaje u sistemu tajm-šera koji podrazumeva da se kupuje ograničeno vreme za korišÄ‡enje apartmana na period od 99 godina.

 

U ovom odnosu izmeÄ‘u prodavaca i kupaca, reditelj filmova „Mi nismo anÄ‘eli”, „Lepa sela lepo gore”, „Rane”, „Sveti Georgije ubiva aždahu” i „Parada” slika uspon desnice i liberalnog kapitalizma, „borbu” u kojoj se ne biraju sredstva.

 

Termin „atomski zdesna” ste iskoristili kao metaforu za šta?

 

„Film ’Atomski zdesna’ je marksistička komedija o divljem kapitalizmu”, reče mi jedan hrvatski novinar posle novinarske projekcije filma pre neki dan u Zagrebu. Drugi je rekao: „Ovo je komedija o ljudima koji su poginuli u kapitalizmu”. Ima tu istine, osim što nisam baš siguran da je ovaj film komedija. „Atomski zdesna” je jedna od najapsurdnijih i, stoga, najšarmantnijih komandi iz pešadijske obuke „pokojne” JNA. Kada atomska bomba pada s desne strane, vojnici se bace nalevo i obrnuto, pa prežive. Meni je bilo zgodno da upotrebim tu komandu kako bih rekao da smo svi mi dočekali kapitalizam na nogama, nasmejani, niko nije „zalegao” i svi smo „poginuli”.

 

Film „Atomski zdesna” počinjete citatom da je nekadašnja Jugoslavija svakom svom graÄ‘aninu garantovala dve sedmice odmora? Šta je vama dala a šta oduzela SFRJ?

 

Donela mi je skromno, ali bezbedno i ugodno detinjstvo, novi talas, Alana Forda, mogućnost da besplatno studiram ono što me je zanimalo, da završim dva fakulteta (psihologija i režija, prim. aut.), da letujem u kampu na Mljetu svake godine po mesec dana za sitne novce. Mnogo toga. Oduzela mi je mogućnost da kredit za stan plaćam u švajcarskim francima i drhtim svakog prvog u mesecu da li ću uspeti da platim ratu, dakle, lišila me je saspensa i uzbuÄ‘enja. Lišila me je privilegije da cele godine otplaćujem kredit za 10 dana letovanja, pa da ga zato još više cenim i pamtim čitave godine. I još mnogo toga.

 

Šta vam danas Srbija daje i da li vam nešto oduzima?

 

Živim u zemlji koju imam i trudim se da bude bolja nego što jeste. To je ono što radimo svi mi koji volimo svoju zemlju.

 

„Atomski zdesna” je vrlo uznemirujući film jer slika brisanje granice izmeÄ‘u „dželata” i „žrtve” u kapitalizmu. Koliko nas vreme u kojem živimo čini dželatima, a koliko žrtvama?

 

Zatekli ste me ovim pitanjem posle premijera u Crnoj Gori, u Budvi i Podgorici. Još sam pod utiskom misli SrÄ‘ana Todorovića koji je na konferenciji za novinare rekao da sebe može da vidi u poslu iz filma, sitnog agenta prodaje, samo da je imao malo manje sreće. Eh, pomislih, i ja isto. Mnogi od pripadnika naše generacije nisu mogli da ispolje svoje ambicije i talente, ovo surovo vreme ih je jednostavno samlelo. Bačeni su u žrvanj sebičnosti, pohlepe, nemorala, većina se nije snašla. Jedno je sigurno, obogatili su se najgluplji, najneduhovitiji i najnetalentovaniji od naše generacije.

 

U novom filmu, na Jadranu okupljate karaktere iz svih delova SFRJ. Vaše ponovno ujedinjenje eksplodira u nove lične sukobe i tragedije? ÄŒini se da na Balkanu nikada neće biti mirno?

 

Uspeli smo, veoma efikasno, da se „oslobodimo” bratstva i jedinstva. Od jednog smo napravili četiri jezika. Samopregoran, dugogodišnji rad i zalaganje, da bismo na kraju imali bratstvo i jedinstvo u bedi i siromaštvu. Mira će teško biti ako ne izgradimo pravednija i humanija društva. 

 

Kao i u slučaju „Parade” i na odjavnoj špici filma „Atomski zdesna” naveli ste imena članova komisije koji nisu odabrali vaš projekat na konkursu Filmskog centra Srbije (FCS) za sufinansiranje filma. Da li će ovo biti praksa sve dok ne dobijete sredstva na nacionalnom konkursu?

 

Mislim da je to fer. Neka ostane zabeleška. Kao što bi bilo fer da se imena članova komisije naÄ‘u na špicama filmova koje su izabrali kada budu snimljeni. Meni se, inače, kolektivna odgovornost ne dopada. Već dugo predlažem da jedan, istaknuti filmski umetnik bira projekte za sufinansiranje. Teško da bi se iko bunio ako odluke donosi neko od ljudi kao što su Gordan Mihić, Dušan Kovačević, Slobodan Šijan, SrÄ‘an Karanović, Dušan Makavejev… Jednom sam bio u toj komisiji, sa ÄŒedomirom Kolarom i ĐorÄ‘em Milićevićem. Šest filmova koje smo izabrali imali su više od milion gledalaca u bioskopima i tri učešÄ‡a na festivalima A kategorije, s dve nagrade. Tada je jedan srpski film („Sjaj u očima”, prim. aut.) poslednji put učestvovao u konkurenciji Venecijanskog festivala. Eto, tako se može izmeriti i uspeh ili neuspeh svih komisija Filmskog centra, u osam godina, koliko postoji. Ali, ovakvi moji predlozi obično nailaze na muk. Tradicionalno bežimo od valorizacije i odgovornosti.

 

Ali za „Paradu” ste dobili sredstva FCS-a za stimulaciju kvaliteta i gledanosti?

 

Da, to su sredstva koja smo dobili jer smo prijavili uspeh „Parade” na novom konkursu za stimulaciju festivalskog i repertoarskog uspeha, konkurišući s „Bodljikavim prasetom”. Dobili smo devet miliona dinara na osnovu 330.000 gledalaca u Srbiji i učešÄ‡a na Berlinskom festivalu, u programu „Panorama”, s tri nagrade. Većina filmova je ili repertoarski uspešna ili festivalski, nama je uspelo da zaslužimo stimulaciju na oba fronta i to zbog učešÄ‡a na jednom od tri najveća svetska festivala i trostruko više gledalaca nego svi domaći filmovi, te godine, zajedno. I ako na osnovu toga ne možete da dobijete onoliko koliko prosečno dobijaju filmovi koji proÄ‘u na konkursu FCS-a, dakle bar 20 miliona, koja je svrha? Da ne pominjem činjenicu koju niko neće da komentariše, jer im ne odgovara, PDV od tih 300.000 ulaznica, 30.000 di-vi-dijeva i ostale usluge tokom snimanja u potpunosti je državi vratio uloženi novac u „Paradu” i ostvario joj zaradu od 15 odsto. I 21 nagrada na festivalima državi na poklon. Jer, ako razgovaramo sa ove platforme, mnogi će morati da priznaju da ogromne sume novca za filmove dobijaju na „lepe oči” za 900, 2.000 ili 3.000 gledalaca i bez festivalskih uspeha.

Sada smo za „Atomski zdesna”, posle odbijanja od strane komisije, konkurisali za završetak projekta i dobili sedam miliona. Hvala Upravnom odboru FCS-a i na ovome, bez te pomoći film ne bismo završili. Kada pročitate da je film videlo 100.000 gledalaca, znaćete da sam s državom kvit. posle toga će Srbija da zaraÄ‘uje od svakog gledaoca koji pogleda moj film. Ne shvatite me pogrešno, ne zalažem se za tu opasnu parolu „Kultura na tržište”, ali mora da postoji odgovornost prema državnom novcu.

 

Da li je i šta u kulturi pokrenuo Ivan Tasovac kao ministar?

 

Nije fer postavljati ovakvo pitanje o radu čoveka koji je na tom mestu proveo jedva pet meseci.

 

Nedavno ste, u jednom intervjuu, rekli da ste vi u politici da biste podstakli kulturnu politiku. Kako, koji je vaš plan?

 

Stojim vam na raspolaganju da o ovome razgovaramo kada moj film okonča bioskopski život. Njime sam veoma zadovoljan i čini mi se da je red da bar mesec dana pomognem promociji „Atomskog zdesna”.

 

Ranijim filmovima „Lepa sela lepo gore” i „Rane” borili ste se protiv Slobodana Miloševića, osnivača SPS-a, stranke u čijem ste Glavnom odboru već četiri godine. Je li ovo i danas kontrast?

 

Socijalisti su se jasno distancirali od politike svog lidera iz devedesetih. Da nije tako, teško da bih postao član ove partije, bez obzira na to što sam levičar. Ali, hajde da budemo pošteni. Devedesetih je radilo četiri puta više bioskopa, čak i tokom ratova, sankcija i hiperinflacije. Demokratske vlade od 2000. su odgovorne za zatvaranje stotina bioskopa i domova kulture. Treba se nad tom činjenicom makar zamisliti.

 

Socijalisti ćute o pisanju nekih medija da je njihov osnivač Slobodan Milošević bio naručilac političkih ubistava. Ćutite li i vi o ovoj temi?

 

Ja ne ćutim ni o jednoj temi osim o onima koje me ne zanimaju i onima koje se tiču privatnog života. Na ovo ću vam rado odgovoriti. Stanje smrti je najpovoljnije da nekom prišijete šta god hoćete. Ako dokumenta koja to potkrepljuju postoje, mogla su da se pojave pre deceniju ili ranije. Evo, odgovorio sam vam na pitanje, ali ne mogu da ne primetim kako ovakva pitanja ipak nisu umesna reditelju koji promoviše svoj novi film. Politika zaista ne treba da bude začin i svemu što radimo.

 

Razovarao Ivan Aranđelović


Izvor: Politika.rs

Zanima vas i ovo?